Pje­snič­ke ve­če­ri u Du­ho­nom cen­tru „Sv. Isa­i­je od Ono­go­šta” u Nik­ši­ću na­sta­vlje­ne su pro­mo­ci­jom stva­ra­la­ca iz ple­ja­de mla­dih, pa su po­klo­ni­ci po­e­zi­je ima­li pri­li­ku da ču­ju sti­ho­ve Mi­lja­na Ni­ko­li­ća. Pr­vu zbir­ku po­e­zi­je pod na­slo­vom „Uvod u Ita­ku”, u ko­joj je oko osam­de­set pje­sa­ma, ob­ja­vi­la mu je pri­je go­di­nu Ma­ti­ca srp­ska - Dru­štvo čla­no­va u Cr­noj Go­ri. Uz sti­ho­ve iz te zbir­ke Ni­ko­lić je pu­bli­ci u Nik­ši­ću pred­sta­vio i no­ve ko­ji će se, ako se uka­že pri­li­ka, u sko­ri­je vri­je­me na­ći u no­voj knji­zi. No­ve stro­fe, re­kao je on, ma­nje su li­rič­ne od do­sa­da­šnjih i pred­sta­vlja­ju „re­kon­struk­ci­ju na­šeg men­ta­li­tet­skog ko­da”.
- U no­vim pje­sma­ma ima pu­no sa­ti­rič­nih ža­o­ka jer to je ono što me da­nas naj­vi­še po­bu­đu­je. Ma­nje su li­rič­ne, ma­nje in­tro­spek­tiv­ne a vi­še su is­po­lje­ne, od­no­sno u nji­ma je pri­sut­no ono što se do­ga­đa kod nas. U su­šti­ni te pje­sme su ka­ri­ka­tu­ra u ri­ma­ma, jed­na su vr­sta re­kon­struk­ci­je na­šeg men­ta­li­tet­skog ko­da kroz ne­ke sa­ti­rič­ne to­no­ve, ka­zao je Ni­ko­lić.
Po­e­zi­jom se ba­vi od ra­ni­je, ali se tek pri­je go­di­nu od­lu­čio da ob­ja­vi zbir­ku ko­ja je ujed­no i pr­va u edi­ci­ji „Ho­do­dar­je” či­ji je cilj pro­mo­ci­ja pje­sni­ka ko­ji tek stu­pa­ju na knji­žev­nu sce­nu.
- Jed­no­stav­no ni­je­sam htio da se za­li­je­ćem sa ne­kim stva­ri­ma ko­je još uvi­jek ni­je­su zre­le, a raz­log je i taj što u tom ne­kom pre­vi­ra­nju i ra­su­lu u pu­bli­ci­sti­ci kod nas ni­je­sam že­lio da is­tr­ča­vam. Če­kao sam da ma­lo okop­ni si­tu­a­ci­ja pa da za­u­zmem ne­ko svo­je mje­sto. Pri­li­ka se pru­ži­la u „Ho­do­dar­ju”, edi­ci­ji iza ko­je sto­je kva­li­tet­ni lju­di, re­kao je mla­di pje­snik.
Ni­ko­li­će­va po­e­zi­ja, re­kao je knji­žev­nik Mi­lu­tin Mi­ćo­vić, či­ta­o­ca do­di­ru­je jer su u njoj iz­jed­na­če­ne ri­je­či i čo­vje­kov ži­vot. Kroz sti­ho­ve naj­ta­na­ni­je stvar­no­sti, sma­tra on, autor pro­ja­vlju­je svo­ju pje­snič­ku lič­nost.
- Ni­ko­lić ima taj ta­na­ni unu­ta­šnji sluh ka po­ni­ra­nju u sop­stve­nu lič­nost, tu tre­pet­nost po­je­din­stva čo­vje­ka ko­ji se za­pu­tio na taj da­le­ki ne­iz­vje­sni put, ka­ko je on na­slo­vi, ka Ita­ci, od­no­sno ka osmi­šlja­va­nju svog pu­ta i na­la­ska za­vi­ča­ja u ri­je­či­ma svog ro­đe­nog je­zi­ka što je naj­te­že i naj­i­za­zov­ni­je. Dru­ga li­ni­ja smi­sla nje­go­ve po­e­zi­je je­ste je­dan dje­la­tan od­nos sa ne­po­sred­nom dru­štve­nom stvar­no­šću. Tu se ak­ti­vi­ra ta iro­ni­ja, sar­ka­zam, hu­mor i te po­ten­ci­je ko­je su uvi­jek kra­si­le slo­bod­nog čo­vje­ka i pje­sni­ka, na­gla­sio je Mi­ćo­vić.
Mi­ljan Ni­ko­lić ro­đen je 1977. go­di­ne u Za­gre­bu a na nik­šić­kom Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu di­plo­mi­rao je na Od­sje­ku za srp­ski je­zik i knji­žev­nost. Pje­sme je ob­ja­vlji­vao u knji­žev­noj pe­ri­o­di­ci a za­stu­pljen je i u ne­ko­li­ko zbor­ni­ka po­e­zi­je po­pu­it „Flu­i­da”, „Se­dam noć­nih ru­ko­pi­sa”, te „Sa­vre­me­no srp­sko pje­sni­štvo u Cr­noj Go­ri”.
B.B.